Susret u Dingo baru

11.07.2015.

Fragmenti iz studije Petera Tuhija „Ljubomora" koju uskoro objavljuje „Klio". U njoj autor analizira ulogu ljubomore u životima ljudi, kako seksualne, tako i one koju osećaju deca, životinje, porodice, umetnici, naučnici ili kolege na poslu, ilustrujući svoje teze mnogim primerima iz istorije literature, umetnosti i filma

 

Celu noć otvoreni Američki Dingo bar i restoran bio je popularna rupa za napijanje stranih umetnika i pisaca koji su se naselili u Parizu dvadesetih i tridesetih godina 20. veka. Dva najpoznatija posetioca bili su Ernest Hemingvej i F. Skot Ficdžerald koji su se tu upoznali u aprilu 1925. godine, dve nedelje nakon objavljivanja Velikog Getsbija. Hemingvej je opisao njihov susret i prijateljstvo koje je zatim usledilo u svojim memoarima Pokretni praznik čiji je prvobitni naslov bio Početak vida i sluha. Nije moglo biti pogodnijeg naslova za jednu od najsmešnijih i najlukavijih priča o ljubomori između kreativnih ljudi u svakodnevnom životu.

Pokretni praznik, objavljen 1964. godine, tri godine nakon Hemingvejeve smrti, jedan je od velikih literarnih atentata američke književnosti. Zapravo se to odmah može primetiti. Hemingvej nikad nije otvoreno grub u vezi sa svojim malo starijim prijateljem – piscem i svakako ne priznaje da je ljubomoran na njega. No, značajan deo ovih memoara je posvećen razaranju slike o Ficdžeraldu na različite načine. Hemingvejeva ljubomora je svuda očigledna, a ipak kao da se nigde ne vidi.

Počinje u Dingo baru. Ficdžerald, već ošamućen od pića, prilazi Hemingveju i, nakon što se predstavi, počinje da sipa reči hvale prema mlađem piscu. To nije ono što treba raditi prema Hemingvejevom muškom kodu. Međutim njegovim memoarima ne manjkaju Skotova laskanja Hemingveju kao novom glasu dvadesetog veka. Prvi utisci Ernesta o Skotu govore o priličnom mlitavom muškarcu, više nalik na dečaka koji se sramoti svojim pijanstvom. Ipak, njih dvojica su saglasni da otputuju u Lion da bi vratili Ficdžeraldov Reno u Pariz. Hemingvej opisuje svoje uzbuđenje: „Trebalo je da budem u društvu starijeg i uspešnog pisca i u toku vremena koje bismo proveli u društvu. Svakako bih naučio mnogo stvari koje je korisno znati." Ali ova nada je odmah presečena: „U to vreme, budući da još uvek nisam bio pročitao Velikog Getsbija, mislio sam o njemu kao o starijem piscu koji je napisao luckastu knjigu za lektiru za kojom je usledila i druga knjiga koju nisam bio sposoban da pročitam." Putešestvije od Pariza do Londona je farsa koliko je i opominjuće. Skot propušta voz ka jutu, gubi vreme na ogromni doručak i osmišljeni piknik, insistira na vožnji kabrioleta uprkos obilnim pljuskovima kiše i galonima alkohola, plaši se da je dobio „zakrčenje plućne komore" i da će umreti preko noći, pita Ernesta da pogleda njegovu muškost u toaletu restorana i proceni da li su Zeldine žalbe o njegovoj veličini opravdane. U svakom slučaju, Ficdžerald je neurotični, nemuževni pijanac, a Hemingvej je praktični mačo romanopisac, posvećen svom radu. To vidimo čak i u njegovom pojednostavljenom izrazu pripovedanja – pouzdanom jeziku razumnog čoveka koji otvoreno iznosi svoje stavove. Ovaj diskretni ukras verbalne jednostavnosti podstiče čitaoca da misli da se njegovom gledištu i ocenama može verovati. Ficdžeraldov talenat, da ne pominjemo njegovu pomoć u izdavanju Hemingvejevih dela i preporuku izdavaču i uredniku kog će se držati celog života – doslovno ničega od toga nema u ovoj slici Ficdžeralda. U poslednjoj slici Pokretne gozbe koja se tiče Ficdžeralda, dugo nakon Drugog svetskog rata glavni konobar u baru Rica pita: „Papa, ko je bio taj gospodin Ficdžerald o kome svi pričaju?" Navala književnika bila je redovna, ali ovaj čovek koji je služio u baru dvadesetih godina ne može da ga se seti. Pita Hemingveja da napiše nešto o njemu, „pa ako je dolazio ovde, setiću ga se". „Smislićemo nešto", zagonetno odgovori Papa.

Hemingvejeva tiha razgradnja slike o tada daleko ostvarenijem piscu izvanredan je primer načina na koji se ljubomora može ispoljiti u kreativnim naporima i radu uopšte. Ona je rođena iz snažnog suparništva – trougla koji činite Vi, Vaš suparnik i rad u koji ste uložili toliko truda.

* * *

Ako su iskazi o postojanju nečije ljubomore tako nepouzdani, možda bi nam uslovi u kojima ovo osećanje nastaje mogli reći nešto o prirodi ljubomore.

Čini mi se da je Alan Rob-Grije uspeo upravo u tome u svom romanu Ljubomora iz 1957. godine. Izgleda kao da on ne veruje osećanjima i jeziku i izbegava opise ljubomore i, zapravo, opise bilo kakvih osećanja. No, uspeva da rekonstruiše skoro psihotično stanje uma veoma ljubomornog muža, a da uopšte ne pomene reč „ljubomora", osim u naslovu koji je i sam dvosmislen, jer se može odnositi na ovo osećanje ili na žaluzinu ili luvr prozor, kroz koji pripovedač tajno posmatra svoju ženu.

Bezlični pripovedač u trećem licu ovog izuzetnog novog romana je neimenovan, izaziva nam jezu i o njegovom. prisustvu može se zaključiti samo prema broju stolica za stolom u vreme večere ili prema broju stolica na verandi. Posredno razumemo da je on gospodar kuće na tropskoj plantaži banana. On tajno posmatra kako njegova žena A. ugovara sastanak sa Frankom, vlasnikom obližnje plantaže i saopštava nam najsitnije pojedinosti njenog kretanja. Ljubomorni pripovedač je prikazan kao neko ko se strastveno uneo u svoje kompromitujuće stanje, ali sa daljine ostaje na oprezu u vezi sa dokazima seksualnog odmetništva svoje supruge, neprekidno u potrazi za nekim tragom ili znakom. Rob-Grije prikazuje psihologiju ljubomornog pojedinca obuzetog proučavanjem partnera. Kao mnoge ljubomorne osobe, ovaj pripovedač nastoji da bude objektivan u potrazi za dokazom prevare i neprestano u sebi ponavlja ono što je video i ono na šta sumnja. Vreme je uvek sadašnje i ako ono prolazi, čini se da je reč o kružnom protoku vremena. Čitalac ne može uočiti razliku između onog što se stvarno dogodilo i onog što je pripovedač umislio. Dati su samo događaji onako kako ih on vidi. Glavni lik ove uznemirujuće i iskrene priče je ljubomora sama, a čitalac je postavljen u središte dešavanja.

* * *

(...) postoji određena književna i kulturna tradicija koja povezuje uši i ljubomoru. U romanima Harukija Murakamija uši ulaze u žižu polne privlačnosti, a samim tim i ljubomore. U Lovu na divlju ovcu i nastavku Igraj, igraj, igraj uho je povezano sa snagom libida na koju treba računati. U prvom romanu neimenovani pripovedač u stanju dosade ne može čak ni da skupi dovoljno energije za ljubomoru kada njegova žena sa kojom je u braku četiri godine započne vezu sa njegovim najboljim prijateljem, džez gitaristom. U središtu ljubavnog trougla, ljubomora ga ipak nimalo ne dotiče. A onda upoznaje par ušiju koje predstavljaju „suštinu, oličenje ušiju". Njihova vlasnica radi delimično kao korektor, delimično kao „model za reklame specijalizovan za snimanje ušiju" i kao prostitutka iz visoke klase. Kada on ugleda njene uši, ne može da odoli. „Nisam mogao da prizovem glas ni iz jednog dela svog bića. Na trenutak, činilo se da se beli gipsani zid pomera u talasima." Idealne uši i doživljaji u vezi sa divljom ovcom ublažavaju dosadu pripovedača, no olakšanje nije potpuno. Ravnodušnost i samodovoljnost ostaju. Prostituisanje mu ne smeta mnogo. Odsustvo ljubomore, čak i gorčine je potpuno.

U romanu Igraj, igraj, igraj nešto se konačno menja. Pripovedač odlazi da vidi nisko budžetni erotski film u kome njegov školski drug igra glavnu ulogu. On otkriva da Kiki (devojka sa ušima konačno dobija ime) ima manju ulogu kao njegova cimerka i pripovedač ih tada gleda kako vode ljubav („Ona nije verovala u glumu"). Njegova reakcija? „Goreo sam od ljubomore... Da li je to bio dobar znak"? Ono što on podrazumeva pod „dobrim znakom" jeste da je došao izazov njegovoj otuđenosti, pasivnosti i dosadi. „Zaboravio sam kako je to biti ljubomoran", priznaje on. Taj film gleda četiri puta.

Politika, Kultura–umetnost–nauka, subota 11. jul 2015, str. 5