POSLEDICE JEDNOG PUCNJA U POLITIKINOM FELJTONU

30.09.2015.

Od srede, 30. septembra, u dnevnom listu Politika možete pratiti feljton „Posledice jednog pucnja“. Autori ove knjige, profesori Jelica Novaković i Sven Peters, daju kritički pogled na sto godina predstava o Gavrilu Principu i njegovom pucnju u holandskoj i flamanskoj štampi, književnosti i umetnosti.

Knjiga je u pretplati do 5. oktobra.
Više informacija: http://clio.rs/POSLEDICE-JEDNOG-PUCNJA_Knjiga_11765

Prenosimo deo prvog poglavlja ove knjige, objavljenog u današnjoj Politici:

PRVA SKAJP-SESIJA:
Beograd–Antverpen

Opšte raspoloženje u predvečerje Prvog svetskog rata;
Mlada Bosna; ocena lika i dela Gavrila Principa.
utorak, 4. mart 2014.

Zlatna moruna deluje praznjikavo. Prohladan je utorak popodne početkom marta. Ni okolo kafane nema mnogo prometa. Nekad tako popularna pijaca na Zelenom vencu posle nedavne rekonstrukcije izgubila je svoju dušu i većinu svoje klijentele. Gledano kroz prozor, preovladava betonsko sivilo. Ni u samoj kafani nije mnogo vedrije što se boja tiče: bleda senf-žuta boja zidova i tamnosmeđa nameštaja prošarane sivkastim kolutovima duvanskog dima. To je makar nešto što se nije promenilo u poslednjih sto godina: u srpskim kafanama pušenje je i dalje dozvoljeno. Možda ovo nije najprikladnije radno okruženje ali sterilna tišina biblioteke ili arhiva gde Sven i ja vršimo naša istraživanja još manje odgovara uzburkanim vremenima u kojima pokušavamo da situiramo lik i delo Gavrila Principa. Naručujem tursku, pardon, domaću kafu i zagledam unaokolo. U jednoj niši vise uramljene fotografije Karađorđevića. Od Gavrila – koji je ovde uz škrgut zuba saznao vest da Franc Ferdinand upravo na Vidovdan sprema posetu Sarajevu – nema inače ni traga ni glasa. U jednoj bočnoj sali, koja je možda nekad davno služila pripadnicima Crne ruke za sastančenje, stoji bilijarski sto, ali inače nema žive duše. Od konobarice saznajem da zvanično otvaranje, tj. privođenje kafane prvobitnoj nameni – nakon što je mračnih devedesetih bila kockarnica, a u prosvetljena demokratska vremena nakon 2000. kineska prodavnica – tek treba da usledi za koju nedelju. Spušteni plafon od perforiranih ploča s hladnim kancelarijskim osvetljenjem potiče još iz tih dana. Današnja Zlatna moruna zapravo je pre pivnica, vikendima je uveče prepuna mladih, preko dana praznjikava. Turistima u potrazi za istorijskim znamenitostima baš i nije za neku preporuku. Onda bolje da u blizini, u Ulici Gavrila Principa, omaste brk u etno-restoranu Zavičaj, samo neka pritom ne izgube iz vida da je siroti gimnazijalac godine 1914. samo mogao da sanja o takvom obroku.

Eto nas virtuelno opet u kafani. Tačno je osam godina otkad smo u njih redovno zalazili. Tada smo obilazili kafane kako bismo pronikli u tranziciju ovog grada i oslobodili ga slojeva predrasuda i stereotipa. Zapravo i sada radimo isto, samo što je ovoga puta reč o ličnosti i činu. Zbog toga je kafana možda najpogodnije mesto za početak. Jer ovde je iznedrena ideja da se nešto učini. Nije, međutim, jednostavno uživeti se sam od sebe u raspoloženje koje je vladalo u predvečerje Prvog svetskog rata. Nadam se da nam naši izvori donekle mogu u tome pomoći.

Ali, pre nego što damo reč našim izvorima, možda bismo mogli najpre sami da se prisetimo kada smo se prvi put svesno suočili s Principom. Preskočila bih časove istorije u školi, jer to me tada nije toliko doticalo. Princip je spadao u školsko gradivo kao i tolika druga imena koja su nama deci bila apstrakcija. Sećam se, doduše, da smo avgusta 1967. na putu za Holandiju, gde je moj otac postavljen za sekretara ambasade, svratili u Terezin. Očigledno da je mom ocu Sarajevski atentat nešto značio i da sam ja kao dete takvu konotaciju nesvesno usvojila. Problematike Gavrilove ličnosti postala sam, zapravo, prvi put svesna zahvaljujući holandskom novinaru Stanu van Haukeu. Negde 2000. posetio je Beograd kako bi me intervjuisao za holandsku medijsku kuću VPRO. Ugovorili smo bili sastanak u bašti jednog kafića u centru gde je stigao sa izvesnim zakašnjenjem, potpuno van sebe. Zabrinuto sam se pitala šta li mu se desilo u našem relativno bezbednom gradu, ali ispalo je da je to za njega bilo gore od uličnog džeparenja. S mukom je pronašao reči da izrazi svoje zgražavanje: „Pobogu, kako je moguće da ste nazvali ulicu po ubici?!“ Nisam imala pojma o kome govori. Milošević nije imao ulicu, a ja nisam mogla da se setim nikog ko bi kod Holanđana izazvao veće ogorčenje od njega. Kad je naveo Gavrila Principa, ja sam bila ta koja je zgranuto zanemela.