MELODRAMA LEVICE

25.11.2018.

Prenosimo prilog iz dnevnog lista Danas u kojem je objavljen odlomak iz knjige Todora Kuljića, PROGNANI POJMOVI (Clio, 2018)


Neoliberalni kapitalizam rađa nostalgiju za socijalizmom. Medijski kič nostalgije nije antikapitalistički nego romantični, parališući.


To je sećanje na socijalne niše socijalizma, a ne na partijsku državu, sećanje na ušuškano društvo s vlastitim supkulturnim sistemom vrednosti (u planskom socijalizmu) ili nostalgija za nacionalnim mirom u SFRJ. Može li reaktiviranje klasnog suvereniteta demosa potisnuti melanholiju i nostalgiju kao parališući kulturu sećanja levice? Politikološkinja iz NJujorka DŽodi Din upozorava da levica danas mora ponovo da nauči da kaže mi da se ne bi izgubila u usitnjenom mnoštvu identiteta. Kakav je životni svet XXI veka? Slom socijalizma je za mnoge značio slom njihovog životnog sveta kao mehanizma usklađivanja društvenog delanja (koji je postojao pored države i tržišta) i koji je u socijalizmu omogućavao određene forme spontane saradnje i improvizovane kreativnosti. Sa slomom evropskog socijalizma nestao je i njegov kontrasvet koji je spontano u njemu nastao između ostalog i kao oaza identiteta u otporu partijskoj birokratiji. Novo bezlično tržište kapitalizma lagano stvara zatvoreni bezlični životni svet koji razara mnoge orijentire snalaženja. Obnovljeni kapitalizam je iznuđena individualizacija koja je mnoge stajala ekonomske bede. Nova sloboda brzo je razotkrivena kao sloboda spavanja ispod mostova. Trebalo je naći nove orijentire. Nacionalizam postaje surogat solidarnosti i opštenja životnog sveta, a nacionalne žrtve i mitovi novi temelji zajedništva koju je tržište ukinulo. Stvoren je lažni osećaj pripadanja. Horizont levice postao je oblačan. U kom smislu?

Ne u onome koji podvlači malaksalost levice jer se ova nije ni „umarala“ od kraja 1980-ih. Još manje je reč o potrošenosti levice jer socijalne razlike ne slabe nego rastu. Možda je bolje govoriti o pometenosti savremene levice, o slabljenju kriterija razlikovanja levog i desnog, o novoj umreženosti akademskog prekarijata u razne projekte EU i o tržišnom ponašanju intelektualnog kapitala levice uopšte. Pored toga što je prošlost socijalizma prilično uspešno demonizovana kao totalitarna u raznim rezolucijama EU i njenih članica, levicu opterećuje i njena vlastita melodramska melanholična nostalgija kao parališući žanr sećanja. Dok prva stigma dolazi izvana, drugu melanholiju sama levica neguje. O tome je skoro pisala američka politikološkinja Elizabet Anker, kritikujući savremene teoretičare levice. I u regionu titostalgična sećanja običnog čoveka kriju parališuću melanholiju za nekadašnjim mirom i sigurnošću. Melodrama kao žanr sećanja deo je nostalgije koja smanjuje delatni potencijal levice. Kod desnice je melodrama prirodnija jer se ova uvek vraća uzorima iz prošlosti i „zlatnom dobu“ domišljene slavne nacionalne istorije. Svaki nacionalizam je legitimniji što je stariji, pa otuda traži kontinuitet i duboko svraća u istoriju. Za razliku od desnice, levica je bila okrenuta budućnosti. Nije joj trebalo prošlo zlatno doba kao uzor nego buduća konkretna utopija. Prošlost je konačna, u njoj nema mogućnosti, ali ima kontingentnosti (dogodilo se, ali nije nužno moralo tako da se dogodi). Međutim, ne može se razmatrati samo budućnost koja se ostvarila i koja sledi. Levica treba da se zamisli i nad prošlom budućnošću, odnosno da kritički razmotri kako su ljudi u prošlosti mislili da bi moglo da bude u budućnosti i kako je ova nadanja levica koristila, ali i gubila. Prošla budućnost (vizija socijalizma kao svetskog procesa iz XX veka) bila je važan delatni potencijal levice. Danas se treba zapitati da li je vizija bila intrisnično pogrešna ili se samo grešilo u njenom ostvarenju. Neostvarene prognoze valja analizirati kao važan deo istorijske svesti doba. Kontrafaktualno gledano, u vizijama antikapitalističke levice XX veka krile su se iluzije, ali i greške. Tek kada se analitički raščlane komponente prošle budućnosti i u njoj razdvoje neizbežne iluzije od grešaka levice iz kojih se mogu izvući pouke, tek tada ovaj kontrafaktualni postupak može biti deo proračuna verovatnoće poraza evropskog socijalizma. Ovo samokritičko okretanje prošlosti nije nostalgija ni melodrama. Nema tu melodramskog veličanja žrtve i vere vlastite nacije kao kod desnice. Klasni poraz ne budi težnju za osvetom kao nacionalno stradanje. Desničari kritikuju sadašnjicu zbog trajne istorijske nepravde prema vlastitoj naciji. Depozitu prolivene nacionalne krvi u prošlosti nacionalne knjigovođe pripisuju moralnu kamatu dobra i zla i traže odštetu u krvi i tlu.

Tome nasuprot, levica se držala Marksovog upozorenja da uvek kada se iz prošlosti crpe vizija budućeg slabi mogućnost radikalne izmene postojećeg. Sve dok je to činila bila je uspešna. Stvari su se izmenile kada je malenholična nostalgija levice počela da se gradi oko žala za nestalom socijalnom državom socijalizma. Izgleda da je i ovaj oblik sećanja, tj. umrtvljujući rad melanholije, smanjio levici poslesocijalističkih režima revolucionarni potencija.. Ovakvo sećanje danas nije delatno nego ispražnjeno i inertno pokretačko jezgro, pasivni izgubljeni objekt ljubavi. Zašto? Zato što se tek onda kada je vizija budućeg otvorena, a ne izgubljena zagledanošću u prošlu propast, mogu uočiti granice sadašnjice. Svaka melanholija je pasivna. Po Frojdu, to je odbijanje saznanja da je objekat ljubavi izgubljen. Ne treba se opsesivno sećati nestanka socijalizma. „Vaše sećanje je vaša tamnica“, upozorio je levicu Antonio Negri. Hteo je da kaže da slom evropskog socijalizma nije definitivna katastrofa levice. Porazno jeste to što je nacija svuda pojela klasu. Zato danas nije ni aktuelan Marksov Manifest KP s tezom o neizbežnoj emancipaciji klase koji je nekada galvanizovao energije miliona obespravljenih. Marksov Manifest je danas šuplje i mrtvo jezgro pobune zato što nema nadnacionalne solidarnosti. Da bi je oživela, levica treba da se oslobodi melodrame koja dramatizuje i moralizuje nejednakost i povezuju siromaštvo s vrlinom, a bogatstvo s nemoralom. U prošlom veku su oko ove priče bili centrirani narativi radničke klase i svest o društvenoj nepravdi. Dugo je viktimizacija proletarijata povezivana s revolucionarnim heroizmom i s verom da će pravda nužno pobediti. Ovo sudbinsko mišljenje danas je anahrono. Ali nije i Marksov Manifest KP, jer u svom dobu nije na melanholičan nego na futuristički način zgusnuo antagonizam svetske istorije u istoriju klasnih borbi. Nije se okretao izgubljenim idealima Francuske revolucije. Za razliku od desnice, gledao je u budućnost. Može li Marks pomoći levici u našem veku koji je složeniji i digitalno povezaniji nego stoleće pre njega?

Može, premda difuznija represija multinacionalnog kapitala traži složeniji diskurs promene i obuhvatniju kritiku rasute globalizacije. EU je sve više društvo useljenika i azilanata koji beže iz prostora koje u SAD i EU vojnim intervencijama pretvorile u ratna područja. Izbeglice se vraćaju kao bumerang neoliberalnom imperijalizmu. U XXI veku koji se odrekao klasnog internacionalizma stvara se novo mnoštvo, raznolikost i pluralizam koji traži novu empatiju. Savremeni pluralizam je daleko od demokratije. Koleba se između haosa i poretka, stanja koje osigurava sve moćnija medijska manipulacija. Digitalni nudizam Fejsbuka je društvenim mrežama stvorio naizgled demokratsku, ali u realnosti haotičnu političku javnost i novu maglu u kojoj se lakše manipuliše. Otvoreni su mnogi novi sukobi u kojima je više neprogresivnih nego progresivnih. Prekarijat je zamenio proletarijat i zato što je digitalizacija uništila klasična radnička zanimanja. Sela su opustela, zemlja je prepuštena nakupcima. Nema saveza srpa i čekića jer nema zajedničkog interesa koji bi povezao prekarijat s ostalim podvlašćenim grupama. Napredak tehnologije jeste izazvao nestanak srednje plaćenih radničkih mesta, ali nema inteligencije koja bi u novoj nepreglednosti osmislila novi klasni savez. Bez intelektualaca osmišljeni protesti ostaju efemerne bune. Danas teatralna vojska intelektualnih aktivista vodi čarke s nadom da se ove neće pretvoriti u bitek.

Kako današnja levica da se ponaša kada je lišena velikih protestnih intelektualaca Sartra, Merlo-Pontija i Markuzea? Intelektualci ne stvaraju samo naučne ideje nego i ideologije koje pokreću mase. Uvek je tako bilo. Svojevremeno su u Kini intelektualci pretvarali divlje mongolske osvajače u carske dinastije, dok su se carstva DŽingis-kana i Tamerlana raspala jer ove kadrove nisu imala. I uspeh levice u XX veku bio bi nemoguć bez fronta viđenih opozicionih intelektualaca koje je produktivna prinuda kapitalizma gonila da kritički osmisle socijalnu revoluciju. U XXI veku je neoliberalizam uspešno potisnuo kritičke intelektualce s alternativnim programom novom koalicijom bezidejnih menadžera i virtuelnih stručnjaka za onostrano – popova. Represivna tolerancija jeste stekla nove ideologe, ali ne i nove intelektualne opozicionare. Može li se bez intelektualaca tražiti alternativa neoliberalizmu? Teško. Kako bilo, levica treba da pruži drugačiji otpor današnjoj umreženoj represiji kapitalizma. Nikako pogledom unazad koji smanjuje delatni potencijal vlastite kritike melodramski tražeći paradigmu i arhetip u prošlosti. Melanholija i nostalgija su patološka stanja levice. Otklon od svake romantizacije prošlosti preduslov je samokritike i samorefleksije levice. Iako su u titoizmu neke stvari bile bolje, ovaj režim ne može biti uporište kritike kapitalizma XXI veka.

Ne treba se dogmatski vraćati sadržaju Marks-Engelsovog Manifesta iz XIX veka, ali se iz ovoga spisa nešto ipak može učiti. Šta? Antinostalgija. Nema kod Marksa melanholije ni propisane budućnosti. Nema ni ideja iz prošlosti. Manifest tumači istoriju kao ciklus nasilja, ali bez nostalgije za nekim idiličnim dobrom. I danas vizija budućnosti levice treba da bude otvorena. U njoj treba da bude mesta i za utopiju, manje realnu alternativu budućeg. Važno je rušiti melodramu u sećanju, melanholičnu i beznadežnu estetizaciju gubitka da sećanje na poraz iz prošlosti ne demorališe alternativne vizije budućnost. Nostalgična melanholija beži od odgovornosti. To je često priča kako nikada nije bilo i priča o tome kako želimo da je nekada bilo. Da li to znači da levica treba da uči da zaboravlja? Ne. Ali kod traženja obrasca sećanja treba da promišlja onu prošlost koja je i ranije ignorisala prošlost kao izvor vizije poželjnog društva. Manifest KP je važno štivo koje ne monumentalizuje nego detronizuje prošlost.


Knjiga sociologa Todora Kuljića Prognani pojmovi (CLIO,2018) pripada naučnoj disciplini pojavna istorija. Zašto se izbacuju pojmovi humanizam, eksploatacija i revolucija, a uvode tranzicija, transformacija i društvena isključenost? Kroz ovakvu promenu pojmova mogu se čitati promene društva. Studija Todora Kuljića nastoji da pokaže da aktuelni kapitalizam nije sudbina čovečanstva, ali i da treba drugačije osmisliti antikapitalizam XX veka.

U dogovoru sa izdavačem Danas objavljuje odlomak iz ove knjige o nesnalaženju levice posle sloma starog realnog socijalizma i razlozima neuspešnosti levičarske kritike neoliberalnog kapitalizma.